ДАН ШКОЛЕ 2020

Датум: 15. Novembar 2020 13:44 Категорија: Новости

ДАНАС ОБЕЛЕЖАВАМО ДАН ШКОЛЕ

На данашњи дан, 15. новембра 1846. године у грчко-цинцарској трговачкој породици Грчки, у ,,господском селу" Черевићу, рођен је Јован Грчић Миленко, песник чије име носи наша школa. Познат као ,,фрушкогорски славуј", последњи српски романтичар међу песницима и први приповедач народне фантастике у 19. веку.
У песниковој 17. години, умрла је од великих богиња, Милена Стефановић, његова другарица из детињства и прва љубав. По њој се песник назвао Миленком, што је у спомен вечне љубави обелоданио у својој песми „Ох, како ми перо дршће“.
 
  
,,Ох, како ми перо дршће!” 
Ох, како ми перо дршће!
Ох, како ми чело гори!
Ал' на срцу што ми лежи,
Хајде, песмо, изговори.
 
Од имена твог, Милено,
Сазидо сам спомен мио
У рањеној страсти својој
Миленком се покрстио.

Током свог кратког живота написао је бројна дела, међу којима се издвајају песме из збирке поетског назива „Зрачна свила“, а то су: „Моје селанце“, „Несташни дечаци“, „Са Фрушке горе“, „Зрачна свила“, „Поточара“, „Висибаба“ и много других. Песме су једноставне,  без измишљених осећања. Интересантно је да су се оне  читале и тумачиле и у черевићким дућанима. Приређивач тих „књижевних вечери“ био је песников млађи брат Ђорђе, трговац, који је стално уз себе имао по неку братовљеву песму и читао његове стихове у друштву.

Моје селанце
Бела птица крај Дунава
Раширила крила;
Птица та је  - село моје,
Што га чува вила.
 
Добра вила, посестрима,
Ту ме неговала;
Неговала, миловала, -
`Вако јадовала:
 
„Мој побрате, бриго моја,
Чело ми се мути;
Тајна страва груд ми мори,
Јер зло ти се слути:
 
Младост твоја пропеваће,
Ал`  са тужни гласи;
Срећу твоју запљуснуће
Живота таласи...
 
Тек по кадкад песма ће ти
Срце да разгали;
Но и њу ће многи рушит`,
К`о обалу вали...“
 
Птицо бела, село моје,
Чуј шта рече вила;
Ал` не бој се – шири само
Твоја бела крила...
 
Шири крила, а Дунав ће
Крила да ти штеди:
Да ме с крили поутеши –
Кад будем у беди...
 
На чесми
Стара чесма засузила
На маленом брегу,
Над њоме се липа свила,
Где се птице легу...
Миле птице легу...
 
Још к`о дерле гологлаво,
Чим пролеће сине,
Чесми тој сам хит`о право,
Да ме жеља мине.
Топла жеља мине.
 
Ту сам свагда понајвише
Наш`о кукурека,
И љубица мирисавих,
Пролетњих му сека,
Плавооких сека.
 
Ту сам увек слуш`о радо
Дунава шуштање,
И гледао мирно стадо,
Како брсти грање.
Зеленкасто грање.
 
У зиду сам име своје
Урезо: Јова;
А уз њега и сад стоје
Имена другова.
Милих ми другова!
 
Како ми је мила, Боже,
Ова чесма стара,
Кад ме и сад јоште може
Ево да очара...
Моћно да очара...
 
На доба ме прво сећа,
Што нам живот злати,
С којим оде прва срећа
Да се не поврати!
Никад не поврати!
 
Ох, па здраво, чесмо мила,
Међ`  веселим слављем!
Па ми напој село моје
Са јуначким здрављем!...
Са челичним здрављем!...
 
Летња ноћ у Фрушкој гори
О, тиха ноћи, како си лепа!
Како си пуна, препуна чара,
Рајевске среће, земаљског мира,
Што ми те лепу још лепшом ствара!
Како л` ти дивно месече светли...
Та све би сребро просуо чисто
На зелен ћилим твојих ливада
К`о да је вољан санано цвеће
Саном да смири, саном да свлада...
А звезда свака – красуљче неба –
Трептањем хитрим сејке што броји,
Радо би спала у бистре вале
Потока твоји`...
Лаком облачку што је залут`о
У даљном вису, зрачноме свету,
Чисто је жао што `но у лету
Звездане зраке маглом одбија,
Па жуди, ено, с чистине красне
Лако, плако, да се однија...
О, тиха ноћи, како си лепа!...
У теби све се слива – целива,
Е мислим ово да земља није,
Већем у рају све да се збива...
 
Зрачна свила
По зрачноме свету
Лелуја се свила...
Стани, бела свило,
Где си до сад била?
   Обустави лет!
   Обустави лет!
 
Гле, за тобом светлом
Још стотине стреме:
Весели се, цвеће;
Биће лепо време!
   Донео га Бог!
   Донео га Бог!
 
Поезија Јована Грчића Миленка послужила је као инспирација многим српским и страним композиторима који су живели и радили у Војводини у периоду романтизма. Разлог за толико интересовање за Миленкову поезију је приступачан садржај и разнородне риме његових песама.
Тако се у стваралачком опусу Јосифа Маринковића налазе следеће композиције: „Тежакова песма“, „Несташни дечаци“, а у стваралаштву Милоја Милојевића композиција „Љубичица“.

Иако познат пре свега као песник Ј.Г.М. се бавио и прозним стваралаштвом. Писао је реалистичке приповетке са мало романтизма и  пуно хумора. Познате су три приповетке чудних назива: „Змијина кошуљица“, „Сремска ружа“ и „У гостионици код ,,Полу звезде“ на имен-дан шантавог торбара“.

 У гостионици код ,,Полу звезде” на имен-дан шантавог торбара
Дан је на измаку. Сумрак се полако спушта на снежне кровове малена села што је у миру чисто заспало. Вечерњи ветар захукао се с Дунава, баш као да се затоциљао на леду му, те распирује снежне лопте по шорови и котрља смрзнуте шапурике. Он канда је једини још што не мирује; све остало што се на дану жури, миче ил` батрга, као да је изумрло...
Баш девет избија. Чисто необично данас удара; нешто потмуло, нешто тавно. Ил` ми се чини, што сам и сам нешто мргодан. И снег се јаче спустио; на крили ветра чисто пролеће. Све везе... Куд гледнеш, све бледо, ледено, празно; чисто ти не годи тишма, а празнина као да те вређа...
Хтедох већ саћи с прозора, ал` ми се око ненадано задржа на гомили сељана, које у сумрачку једва распознах. Упутише се главноме бирту код ,,Полу звезде”. Погледах их боље и опазих међу њима и шантавог торбара, који вештије гата и бента него што торбе ушива...
Ни добрих педесет корака, а ја већ под ,,осветљени” прозори славнога бирта. Чује се клика и жагор. Погодио сам дакле; весели су, или ће се веселити. Мени је обоје по вољи. Застанем малко на прагу... Потписа не могох пручити, смождиле га године, ал` знадем да овако гласи: ,,Гостионица код полузвезде”.
Код ,,Звезде”, рећи ћете; ма, ти рече: код ,,Полу звезде”. Ево ребуса. Во времја оно када је још табла која звезду показује беше читава, беше и звезда цела, и гостионица се тада зваше: код ,,Звезде”; сада пак, кад јој половину, и то већу половину, ветар оцепи, зове се: код ,,Полу звезде”. С правом дакле, јер звезда није, као оне на небу, савршена...
Они гости који долазише пре ,,Звезди”, и то не само зато што је била ,,цела”, не изостају ни сада кад није цела; а они гости (ту би се насмејао) који пре не долазише зато што се гостионица звала код ,,Звезде”, дакле читаве звезде, долазе сада опет зато што им је по вољи када није читава, што се дакле зове код ,,Полу звезде”. Нека никог не буни, дакле, што је ово бирцуз само код ,,Полу звезде”, баш као и оне што не ,,жинира” што се мало час у њој настанише...
,,Хоп! - препуче жица ономе што удешава. Даде ми се дакле још мало времена да друштво промерим. Сви су ми познати, осим двојице. Рекао бих да су Бачвани. И одело им то исто казује. Наш Сремац никад не уме `нако лепо да завеже пошу на дугме као Бачванин; нити да савије зулове уз уво `нако ђаволасто! Баш као Бачванин што не уме обојке да привије као нашинци.
А, то нема сумње да су Бачвани! ... а остали - Сремци - гуњђају нешто неразуљиво, и једни као да питају: ,,а где је тако за дуго кума-торбар”; други, опет, полако звиждућу, забленувши се у несташну свећу. Један од њих погледаше почешће и на моју козју браду, но ја се учиним као да га и не видим. Нато ево ти и торбара...

 
Заоставштина Јована Грчића Миленка чува се у Завичајном музеју у Черевићу. Поред три прозна рада, око 150 песама и поема, ту је и тамбурица звана самица, на којој је Грчић некад знао да засвира. За Грчићеву тамбурицу стручњаци тврде да је најстарија војвођанска тамбурица према години урезаној у унутрашњости инструмента, а то је 1798.година, што значи да је израђена 48 година пре Грчићевог рођења. 

Јован Грчић Миленко живео је школовао се најпре у Черевићу, а затим у Петроварадину,  Сегедину, Пожуну и Бечу.  Због туберкулозе прекида студије медицине у Бечу и враћа се мајци која га је сместила у манастир Беочин гдеје  и умро у 29. години, 29. маја 1875.године. Рано преминули песник Јован Грчић Миленко сахрањен је у непосредној близини цркве, на северној страни, што потврђује гробна плоча са натписом, уклесаним стиховима којима се у име српског рода од песника опростио његов савременик и пријатељ свима нама познати песник Јован Јовановић Змај.



Змајеви стихови на споменику
Ево ти горе, ево
Којој си слатко пево-
Сад јој славуји поје
Умилне песме твоје.
Гора ти чува тело
А спомен српство цело.

Част нам је што наша Основна школа ,,Јован Грчић Миленко" у Беочину, са свим подручним јединицама: Раковац, Беочин село и Черевић, носи име познатог песника свог краја. 

Срећан Дан школе желимо свим ученицима, наставницима и свима запосленима!